ФРАНЦ КАФКА (1883–1924), који се никада није оженио и није имао децу, прошетао је парком у Берлину, када је срео девојчицу која је плакала јер је изгубила своју омиљену лутку. Она и Кафка безуспешно су претаживали парк не би ли нашли лутку. 👇
Pablo Neruda: Ne zaboravi da budeš srećan
Lagano umire onaj koji ne putuje,
onaj koji ne čita, onaj koji ne sluša muziku,
onaj koji ne nalazi zadovoljstvo u sebi. 👇
Годину дана касније Кафка је преминуо.
Много година касније девојчица која је била већ девојка је у лутки пронашла писмо. У малом писму које је потписао Кафка било је записано:
„Све што волите вероватно ће бити изгубљено, али на крају ће се љубав вратити на други начин.“👇
Била једном једна Стана. Био једном један Петар. Било је то пре сто година. Али Стану нису наменили Петру. Наменили су је њени другом. Милован се звао. И дође дан да се Стана уда за Милована. Пуче пушка. Наточи се вино. Запеваше сватови, поједоше, попише и паде ноћ. 👇
„То уопште не личи на моју лутку“, рекла је тада девојчица.
Кафка јој је, онда, предао још једно писмо у којем је лутка написала: „Путовања су ме променила.“ Девојчица је загрлила нову лутку и сва срећна је однела кући.👇
Кафка јој је тада рекао да ће сутра опет доћи и да заједно опет траже лутку.
Следећег дана, иако нису пронашли лутку, Кафка је девојчици поклонио писмо које је лутка написала:
„Молим те, не плачи. Отпутовала сам да видим свет. Писаћу ти о својим авантурама“.👇
Тако је започела прича која се наставила до краја Кафкиног живота. Током њихових састанака, Кафка је читао луткине пажљиво исписане авантуре и приче које је девојчица сматрала божанственим.
Напокон, Кафка је донео лутку (купио је) која се вратила у Берлин.👇
И једни и други су живели срећно до краја живота.
Причу је испричао Боро Бошковић из Тивта. Догађај се збио у једном селу код Плава, на северу Црне Горе. А ви, који у љубав не верујете, знајте да ипак постоји. Лутају овим светом унуци и унуке јунака ове приче и можда траже вас.
Starac sedi u parku, prilazi mu mladić koji ga pita:
„Da li me se sećate?“
Starac kaže da ga se ne seća. Tada mladić reče da mu je bio učenik, a učitelj pita:
„Šta radiš, čime se baviš u životu?“
Mladić odgovara:
„Pa, postao sam učitelj.“
„Ah, divno, poput mene?“ reče starac. 👇
„Човек који није храбар не може бити ни поштен, јер за поштење су потребне жртве какве кукавица не уме да поднесе; и потребна је великодушност, коју он не може ни разумети."
Јован Дучић
Правилно се пише: "српска Нова година". "Нова година" је назив празника и пише се великим почетним словом прве речи. "Српска" се схвата као атрибут и пише се малим почетним словом.
#srpskijezik
#pravopis
– Тај човек, тај Милован, он није човек. Он је витез, сине мој.
– Јесте, мајко.
– Е сада и ти буди.
– Како, мајко? – упита срећни Петар.
– Имам ли ја три кћери? Имаш ли ти три сестре? Хајде поново на коња, сине мој. Грех је да такав витез остане без жене. 👇
Ако је волиш, пођи са мном и води је, нетакнуту.
– Човече… – рече Петар који осети како га облива зној. – Како да је водим… Није поштено. Шта ће рећи свет из оба села?
– Поштено је. А свет нек прича шта хоће. Не би било поштено да она пати. Ни ти да патиш. 👇
Ни ја да љубим што ми Бог наменио није. То не би било поштено. Него, волиш ли је?
– Волим.
Након сат времена, два човека су се на коњима пробијала кроз пљусак и стигла пред кућу Милована. А након два сата, Стана је у��ла у нови дом. 👇
Сваке недеље дође на коњу на пијац. А пијац је испод мог прозора. Већ недељама, у исто време, изађем на балкон па се гледамо.
– Само то?
– Довољно – уздахну Стана и заплака још јаче.
– Добро – рекао је несрећни Милован. – Спавај, причаћемо кад сване. Разумем те. Све је у реду.👇
– Којим добром, пријатељу? – упита Петар.
– Добро није за мене, али за тебе јесте. И јесам ти пријатељ – рече Милован, испи, па настави – Ја сам се, као што си можда чуо, јуче оженио Станом…
– Чуо сам – погледа Петар кроз прозор у крошње, низ које се сливала киша. 👇
У зору, кад је први петао најавио дан, Милован је већ узјахао коња. Кренуо је у суседно село, тог срећника Петра да потражи.
– Уђи, седи, само да се умијем… – рекао је човек кога Стана воли, висок, црн и наочит.
Седели су један преко пута другог. Куцнуше се две чашице. 👇
Иди и доведи га. Нек бира коју ће.
Након два сата, два човека, од која један витез беше, јахала су по сунцу које је грануло изненада. Тако је Милован изабрао лепу Божицу и одвео је у дом, у ком је још увек мирисала постељина, неизгужвана и чиста. 👇
– Дођи слободно – поновио је.
– Не могу – одговори млада.
– Била си већ с неким?
– Не. Не…
– У чему је онда проблем? – упита младожења.
– Ја волим другог – поче да плаче – али ништа нисам имала с њим. Опрости. Молим те, опрости, морала сам да ти то кажем раније. 👇
Она прва, брачна, најлепша.
Милован се скинуо и легао. Легао је и чека Стану која још увек седи на столици.
– Дођи – рече.
Али Стана гледа у под. Тишина.
„Можда је с неким згрешила“, помислио је Милован. „Али ћу јој опростити. Нико неће ни знати.“ 👇
– Ко је ово, сине? – питала је мајка Петра, гледајући у лепу Стану, покислу, ненаспавану, збуњену и срећну.
– Седите… – рекао је Петар запрепашћеним родитељима и полако испричао све. Сви су ћутали. Мајка је кршила руке. На крају прозбори: 👇
Али сам мислила да ћу моћи. Сада видим да не могу. Не могу. Срце неће.
– Да дођем к себи… – рекао је Милован. – Када си га упознала?
– Никад нисмо ни реч прозборили – одговорила је невеста.
– Не разумем…
– Знам само да се зове Петар и да живи у суседном селу. 👇
– Али откуд овако рано, по овом невремену, код мене?
– Волиш ли је? – упита Милован.
Петар уздахну. Још једну насу.
– Не могу да одговорим на то питање. То је твоја жена и готово је сад.
– Ништа није готово – рекао је Милован. – Нисам је ни пољубио. Као ни ти. 👇
"Бадњи дан" ("Бадње вече") је синтагма настала од глагола БДЕТИ. То је вече када се не спава, тј. када се бди у ишчекивању празника рођења Исуса Христа. Срећан Бадњи дан!
Lagano umire onaj koji uništava vlastitu ljubav,
onaj koji ne prihvata pomoć.
Lagano umire onaj koji je pretvoren u roba navika,
i postavlja sebi svaki dan ista ograničenja,
onaj koji ne menja rutinu,👇
НЕВЕРОВАТНА ПРИЧА ❤️
На почетку Другог светског рата 1939. године, млади британски трговац Николас Винтон урадио је нешто невероватно, а никада то није помињао, чак ни својој жени.👇
Реч ФРАЈЕР води порекло од немачке речи FREIER, која пак потиче од немачког FREI, што значи "слободан". Дакле, фрајер је првобитно био нежења, слободан човек, да би касније, према Речнику Матице српске, постао лакомислен, неозбиљан млад човек, мангуп; љубавник.
#srpskijezik